Šta sad? Mi, kao opozicija, malo toga smo uradili a imali smo godinu dana da ostvarimo neki napredak. Pa makar da se, bar za početak, ujedinimo oko bitnih stvari, da izadjemo svi zajedno na konferenciju za štampu, da damo zajedničku izjavu koja ima snagu, rezultat. Nismo ni to postigli.
Studenti su postigli sto ni jedna partija nikada nije.postigla. Oni u ovom momentu pokreću promene. Treba da se politički organizuju i da stave nekog akademika na čelo, integrišu se sa akademskom zajednicom. Verujem da kada bi se u junu odrzali izbori, pa i da se nista ne promeni u izbornim uslovima, a da se studenti pojave na izbornoj listi i uspostave kontrolu birackih mesta, potukli bi vlast do nogu bez bilo kakve pomoći bilo koga, pa i nas iz opozicije.
Ja jesam opozicionar ali ne delim način funkcionisanja opozicije. Žao mi je što sama sa mojim pokretom ne mogu više da doprinesem u sadasnjem okruženju. Parlamentarna opozicija…. bez unutrašnje sloge, sa pregršt sujete, bez kontrole finansija, sa nepotizmom, bezidejnošću, bez inicijative… ne moze mnogo da pomogne ni studentima, a ni sebi… Samo posmatramo i gledamo kako da se uglavimo i zajašimo na talasu promena. Ne bavimo se sopstvenim slabostima koje režim vešto koristi, rajedinjuje nas i tupi oštricu studentskog naboja. Ako mi kao opozicija ni sada ništa ne možemo da postignemo, pustimo studente koji to mogu.