Da li smo bezbedni?

Od nekada najbezbednije zemlje na Balkanu, u koju su – upravo zbog toga – hrlili turisti iz celog sveta, pretvorili smo se u zemlju nasilja i podela. U zemlju u kojoj jedni mogu sve: da napadaju, vređaju i prete, dok ih štiti policija i odanost SNS-u. A na drugoj strani su oni kojima se meri svaka izgovorena reč, čije se neslaganje s politikom režima odmah osuđuje i tumači kao napad na predsednika države i njegovu porodicu.

Ni mene, kao narodnu poslanicu, od bahatih pristalica SNS-a nije zaštitio ni imunitet koji mi pripada po Ustavu, niti činjenica da se nikada ne upuštam u vređanja, niti u bilo kakve konflikte.

Dana 14. 4. 2024. godine, u hodniku Skupštine, prišao mi je prvi čovek JZO – što je van svih pravila i ovlašćenja policije, jer pripadnik MUP-a ne može tek tako da priđe i obraća se narodnom poslaniku. Revoltiran što sam zatražila da MUP dostavi izveštaj o njegovom karijernom napredovanju, agresivno je pokušao da se obračuna sa mnom na tu temu.

Nakon toga, oko 18.15 časova, dok sam ulazila u svoje vozilo na parkingu ispred Skupštine, prišao mi je čovek koji boravi u šatorima ispred zgrade i počeo da me vređa, dok su njegovi saborci uzvikivali „Ustaše“, a on mi je fizički sprečavao ulazak u auto, pridržavajući vrata rukom.

Na moj poziv policiji da reaguje – usledio je šok. Policija je samo prišla, odvojila napadača od mene i – umesto da ga legitimiše i privede – jednostavno ga vratila nazad u šator.

Po pravilima službe, takva osoba mora da bude legitimisana, sprovedena u najbližu policijsku stanicu i, najmanje, procesuirana zbog prekršaja – drskog i bezobzirnog ponašanja.

Zato postavljam pitanje: koga to policija štiti? Ko je naredio postavljanje šatora ispred Skupštine? Ko su ljudi koji tu borave? Koja je njihova stvarna uloga i zašto uživaju konstantnu zaštitu policije?

Ovo nije bezazleno. Ovo je ozbiljno. Ovo je uvod u nešto mnogo opasnije, i iskreno sam zabrinuta kakve će posledice imati, posebno po studente – jer se već najavljuju upadi policije na fakultete. Mogu samo da zamislim šta nas sve čeka.

Ako ovo ne zaustavimo i ako ne zaštitimo našu decu – Srbija postaje bojište.

Zato apelujem na pripadnike policije: ne podležite političkim pritiscima! Štitite svoj narod! Čuvajte svoju decu, sinove i kćeri, decu svojih rođaka, prijatelja, komšija – svih onih koji, uprkos svemu, okreću pedale ka boljem životu za sve nas.

I sami znate – već 13 godina živimo u paklu jednog čoveka i njegove bolesne želje da doživotno vlada.

Da li zaista treba da padne krv? Da li treba da nam deca postanu žrtve tog sumanutog uma?

Probudite se, policajci! Stanite uz istinu, pravdu, Ustav i zakon – jer u suprotnom, bićete deo istorije koja je već sramota za Srbiju.

Dotakli smo dno.